(Vrijeđanjem sebe preduhitrim druge, koji bi to možda radili zapravo, iako ti isti koji bi to radili su većinom upitni vikend konzumatori tradicionalne mržnje i serendanja, te samo ispunjavaju potrebnu kvotu, najčešće vrlo slabog stava previše riječi sad ih boli glava)

Kao član (doduše ne baš redovni niti pretjerano savjesni ) društva pjesnika “Antun Ivanošić” Osijek, htio bi vam pročitat nešto što čitam već tradicionalno svake godine na tradicionalnom okupljanju pjesnika na ovaj dan. Naime radi se najobičnijem bluzu, koji se odvija na naizgled najobičnijem danu, i koji sam napisao da bi olakšao svoje stanje koje sam proživljavao. Više nije tako al pjesma je ostala. I znam mogao bi pisat o tom danu  kako je glup, kako treba svaki dan voljet, pa onda kako ipak nije toliko  glup baš, al ipak to je bacanje novaca opet (najobičnija izmišljotina kapitalistička!!! da da) al kako su darovi ustvari nebitni, jer bitna je pažnja čisto da shvatiš svako malo da ne treba shvatit nikog zdravo za gotovo, al neću to pričat, i da ne dužim , ukratko ću reći samo, nemojte razmišljat nit slušat išta pa tako ni mene jer mišljenja su nebitna. Radite šta oćete, samo volite se(be).
Hmm (kašalj lagani da provjerim mikrofon)…dakle ide ovako:

Na Valentinovo
Postoji puno teorija al ovo je ipak  najviše praktično
Isto Ko i svaki dan je al danas bi to trebalo bit romantično
Kad izlazim ja nikome ne prilazim
I nisam taj tip koji guta govna niti ikome podilazi
Znaš maa.. ono, nije to to ako se ja moram prilagodit, udovoljavat
To se samo mora nagodit, dotad ću se nagodit, sam sebe ću zadovoljavat
I nisam ja za neke neznam tamo ultimatume
I neznam kak sam uopće skontao to inače ni ne pratim te datume
I nemoraju svi znat al znaš ja sam ti ustvari emotivac
I znam sam sam si krivac što često ispo sam naivac
Nisam ja tolko loš ko zna šta sam učinio ; skrivio
Al na pamet mi je sinulo…
kako bolesno i jadno zvuči to što drkam na valentinovo

S.G Osijek 2006.